Još jedna noć započinje svoju vrtešku. U svojim čistim minutima tišine i samoće počinje da okreće krugove od kojih ti se često zavrti u glavi.

Ali ostaje pitanje: kako preskočiti sate do trenutaka prve pospanosti? Ona je uvek tu u isto vreme. Dolazi kada se misli umore od lutanja u nepoznatim pravcima. U pravcima u kojima najčešće ne bi smele da idu. Ona dolazi kada se umoriš od borbe sa vetrenjačama u sebi. Ona uvek dolazi... ali nikada na vreme... uvek prekasno. Uvek nakon što misli poharaju još jedno polje sećanja, i tada san nije pobeda, već u stvari poraz. Beg u svetove u kojima će se neki snovi ostvariti... ali to su na kraju ipak samo snovi...

Misli su i dalje tu. Ne odustaju. Na ivici su da se okliznu... povlačeći me na još jednu vrtešku...

Mislim na nju. Kroz glavu mi prolaze siluete očiju kako se raduju talasima okeana. Tanki prsti sakupljaju kosu koja nekontrolisano leprša na vetru. Otisci stopala se ukrštaju u pesku dok jedno drugo izazivamo kapljicama vode u rukama. Prsti pokušavaju da osete osmeh nestvarnog lica... Čula nisu dovoljna za svu energija trenutka... ni približno dovoljna da se oseti sve... ispunjenost unutrašanjeg univerzuma, savršenstvo, mir, uzvišenost, sreća… i strah. Strah da bi sve to jednog dana moglo da nestane...

Cigareta polako dogoreva. Približava se prstima... toplota žara budi iz prvog sna i podseća... još jedan poraz...

Sve do ovog trenutka posmatrao sam svet samo sopstvenim očima. Očima dečaka koji ne želi da odraste. Znao sam da to nije jedini svet, ali sam uvek čvrsto verovao da može biti jedini pravi. Nikada kao sada mi nije bio toliko teško da priznam da nisam u pravu.