Moj zivot je polu prazna chasha...
Ispunjena je bolim, prazninom i tugom.
Previshe puta pozeleo sam da proketo staklo pukne!
Zeleo sam da se promeni voda.
Promenila se chasha!?!
Tanko staklo, krhko, tako osetljivo.
Ali, chudo!
Chasha je do pola puna!
Voda je chista, pitka.
Hvala ti!
Plashish se da se kristal ne slomi.
To je moja briga...
Samo nemoj da me ispijesh do kraja.

Huk vetra shiba.
Vetar? Znachi, napolju sam...

Daleka svetla osijavaju se u mojim ochima.
Svetla? Dakle, napolju je mrak...

Hladne ruke crvene.
Hladne? Zima je...

Duboki uzdah u praznom.
Uzdah? Dobro je, ziv sam...

Jesam li?

Nije ni bitno.
To sam ipak samo krug besmisla...

Pishem ti, kao da nikada nisam.
Slova se pojavljuju na papiru ni od kuda.
Nema rechi, nema daha...
Samo osecanja prosuta po hartiji!!
Hocu da kazem tak mnogo,
a ostajem nedorechen.
Gubi se u mislima svojim,
letim bez cilja.
Pucam u toliko pokretnih meta,
sve u jednom mahu,
mozda neku i pogodim...
Sve je nevazno... Osim tebe!

Pishem ti, kao da nikada nisam.
I nisam, tako dugo nisam napisao ovako lepo slovo.
Za tebe, za sebe...
Pishem ja stalno, ali u prazno...
Zelim da pishem o tebi.

http://www.facebook.com/pages/BOJKOT-TELEVIZIJE-B92/391291130462?ref=nf

Stidljivo Sunce zelenog srebra gasi poslednje tonove gitare. Olovka ispisuje dirke tastature na koju mirishe godina. Bezbroj latica zakljuchale su muziku iza kafenih reshetaka. Filter pochinje da gori. Gasim poslednju cigaretu secanja.

Pruzash mi trenutak za osmeh

Dajesh mi lepo upakovane rechi, u crveno

Sklanjash pogled i i dalje govorish...

 

Rechi bez smisla i kraja

Modrom rekom krivice rushe brane

Sklanjash pogled i i dalje govorish...

 

Pricha se saplice ne stizuci poentu

Zbunjeno vracash se na uvertiru

Sklanjash pogled i i dalje govorish...

 

Zagrljaj sa pogreshnom namerom

Kratak poljubac iz grize savesti

Sklanjash pogled i i dalje govorish...

 

Pruzam ti trenutak za osmeh

Za trenutak zastajem. Ne dišem. Ne slušam glas čoveka sa druge strane telefona. U glavi postoje samo dve reči: budna je. Ništa drugo ne postoji. Ne postoje ni kilometri koji me razdvajaju od bolnice. Ona je ispred mene. Sve što je potrebno je da jednim zamahom ruke rasteram vazduh koji se nalazi između.

*Ovaj tekst sam napisala pre mozda godinu-dve, ali ga cesto citam ponovo i to mi je jedan od omiljenih, pa sam zato odlucila da ga objavim i ovde:

 

Sometimes I feel that things ain’t gonna be the same…
In those times I can feel that eerie feeling pervading around…
I can sense that something ain’t right, and that it’ll take time…

Sometimes I can’t put my feelings into the words,
And in those times, I assume the best a man can do is stay laconic, reticent…
No one is going to understand anyway,
Not that anyone would care…

Sometimes I just know that I’m carrying that burden on my back,
Someone’s vengeance? …
Or something else?...

Ljubav, osećanje koje inspiriše svakog od nas. I kada smo srećni i kada smo tužni.

 

Samo je tren bio dovoljan

da vidim sjaj u tvojim očima;

I samo jedna reč

da čujem glas iz srca tvog;

Al' uzalud su sva moja htenja

Ja ljubim te samo u mislima.