Trebalo bi govoriti o ovoj temi. Trebalo bi stalno podsećati ljude da je jedna od najvažnijih civilizacijskih vrednosti i tekovina u stvari sloboda medija, jer ona reflektuje slobodu govora, jednu od osnovnih vrednosti na kojima počiva sama demokratija. Glavni kanal preko koga do sveta dolaze informacije od strane raznih interesnih grupa jesu mediji i novinari. Zbog toga je nezamislivo da se u današnje vreme još uvek negde sputavaju prava građana na slobodnu informaciju. Na žalost statistika neumoljivo pokazuje suprotno. Od početka ove godine, u svetu je poginulo devet novinara, a čak 136 je uhapšeno, prema podacima Reportera bez granica. Za ova četiri meseca od početka godine ne postoji tačna brojka koja svedoči o broju novinara kojima je na neki način prećeno, ali šta zapravo znači da je 136 novinara uhapšeno? Odgovornost za izgovorenu reč mora postojati, tako da novinari ne bi trebali da pišu šta god im padne na pamet, ali da li je to zaista u pitanju? Možda je ipak reč o još uvek postojećem sistemu državne represije u nekim zemljama najčešće trećeg sveta. Sa druge strane, u zapadnim tzv. razvijenim zemljama beleži se jak pritisak od strane nekih neformalnih grupa, poput mafije u Italiji, u Španiji od strane Eta-e a u svim zemljama skupa od strane raznih ekonomski-orijentisanih interesnih grupa.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama

Ovogodišnji Svetski dan slobode medija posvećen je slobodi pristupa informacijama. Na tribini za novinare u niškom Media centru koju je održala Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) govorilo se upravo o vezi između prava na slobodan pristup informacijama i istraživačkog novinarstva. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u Srbiji postoji od novembra 2004. godine. Od tada do danas novinari su se retko opredeljivali da traže pomoć od poverenika za informacije od javnog značaja. Najčešći interesenti bili su građani u raznim slučajevima. Prvo interesovanje medija zabeleženo je kada je Građanski list nekoliko puta tražio podršku poverenika. Tako je bilo sve do famozne beleške o razgovoru ministra policije Dragana Jočića i Milorada Ulemeka u noći njegovog hapšenja koju je tražila TV B92. Od tada se situacija promenila i mediji su počeli češće da koriste pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ovo pravo je direktno vezano za istraživačko novinarstvo. Brankica Stanković, autor emisije Insajder govorila je da bi novinari trebalo češće da koriste mogućnosti ovog zakona a takođe je rekla i da je finansijska sloboda nekog medija neophodan uslov za bilo kakav istraživački rad i za smanjenje autocenzure kod novinara. Kao primer navela je prošlogodišnju emisiju Insajder koja je obrađivala temu novca odnetog na Kipar. Posle emitovane treće epizode serijala, Miroslav Mišković povukao je sve svoje reklame sa TV B92, ali urednici kuće nisu želeli da otkriju to autorki Insajdera čime su obezbedili da se sam serijal integralno i slobodno završi do kraja. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja podsetio je prisutne novinare da aktivnije koriste mogućnosti zakona o dostupnosti informacija i da su poslednjih šest Pulicerovih nagrada dodeljene upravo za radove nastale ukrštanjem javnih informacija.

Zastrašivanja i jasna poruka

Ostaje jedno važno pitanje bez odgovora. Ko bi trebalo da se bavi novinarstvom u Srbiji? Kakvi ljudi? Oni koji najviše vole da klimaju glavom! Kakva se poruka šalje novinarima kada ubice njihovih kolega i dalje nisu otkrivene? Tim pitanjem bi ozbiljno trebalo da se pozabave ljudi u tužilaštvima, policiji i vlasti. Kakvu poruku svi oni šalju ovom društvu a posebno novinarima, izleda prilično jasno, a dokle će tako biti nećemo uskoro saznati.

Đ.R.