У српској религији нарочито су значајни босиљак, маслина и бадњак (храст). Посебно место у култу демона имао је култ храстовог дрвета. Његов је нарочити значај у бадњиданском култу, као и у култу огњишта и огња. Свечано ложење бадњака – младог храстовог дрвета, тумачи се као замена за Младог бога, бога Сунца. Храст је свето стабло коме су дате повластице врховног небеског божанства. Сматра се да је храст у старој религији познато дрво бога громовника па и не чуди што је то дрво узимано као најпримитивнији храм јер у њему "божанство станује". Због тога се верује да не ваља сећи храст, пети се на њега нити горети његове гране, јер ће онај ко то уради умрети, зато што је храст светиња и не треба је уништавати.

    У српском православљу је обичај да на Бадњи дан, бадњак (храст) сече, рано ујутру, домаћин куће. Када дође испред изабраног дрвета он се окрене ка истоку, прекрсти, помоли Богу, па онда га сече. Бадњак се обично сече уз речи: "У име Бога и за срећу дома." Дочекивање, полагање и частвовање бадњака су такође свечани делови обреда, јер се и даље верује у његове исцељивачке моћи. Бадњак се у кућу уноси увече и домаћин га уноси са рукавицама на рукама. Он се мора сваке године обновити, као што то и сунце учини и према томе бадњакова "сила" траје само годину дана.

   Бадњак се доводи у везу са веровањем о сунцу, мада је божанство своје врсте које се спаљује да би опет оживело. На бадње вече се окупљају и домаћи покојници, и због тога се и сам бадњак доводи у везу са култом покојника. Бадњи дан је остао изван црквене контроле те свештеник не врши код парохијана никакав обред на Бадњи дан.

M.J.